Жалба Тужилаштва БиХ односила се на укидање мјере притвора за четири лица:

- А. Ј. (1966), настањеног у Тузли, држављанина БиХ,

- С. П. (1973), настањеног у Живиницама, држављанина БиХ,

- Р. К. (1974), настањеног у општини Калесија, држављанина БиХ и

- С. М. (1974), настањеног у општини Тузла, држављанина БиХ.

Притвор за сва наведена осумњичена лица је затражен због разлога прописаних чланом 132. ставом 1. тачкама б) и ц) ЗКП-а БиХ, односно због постојања основане бојазни да би осумњичени боравком на слободи могли утицати на свједоке, саучеснике и прикриваче, као и да би боравком на слободи могли поновити кривично дјело.

Дана 04.07.2013. године, Тужилаштво БиХ је затражило од Суда БиХ продужетак притвора за све наведене осумњичене, у трајању од још два мјесеца. Овај приједлог Тужилаштва БиХ о продужењу притвора за све осумњичене ванрасправно вијеће Суда БиХ је дана 09.07.2013. године одбило и осумњиченим лицима је одредило мјере забране, и то забрану напуштања боравишта, забрану путовања, забрану састајања са одређеним лицима, као и обавезу јављања надлежним полицијским станицама.

Тужилаштво БиХ је на ову одлуку Суда БиХ дана 09.07.2013. године уложило жалбу у којој је оспоравало закључак првостепеног вијећа Суда БиХ и доказивало да мјере забране не могу остварити сврху због којег је притвор осумњиченим лицима одређен.

Апелационо вијеће суда БиХ је, након што је испитало побијано рјешење у границама жалбеног приговора, дана 16.07.2013. године одлучило да се мјера притвора према наведеним осумњиченим лицима, одређена у овој фази поступка, не може остварити мјерама забране које је одредило ванрасправно вијеће, као супститут мјери притвора, те да је наведеним осумњиченим лицима неопходно продужити притвор.

Апелационо вијеће Суда БиХ је констатовало да је Тужилаштво БиХ исправно, аргументовано и основано указало на потребу изрицања мјере притвора као једине сврсисходне мјере.